Ponekad se sretneš sa okolnostima i situacijama koje su veće od tebe i prete da te ugroze, nekada čak i ozbiljno uzdrmaju čvrste temelje tvog postojanja. Tada možda nisi u stanju da prepoznaš čime raspolažeš ili imaš utisak da sve ono što znaš, umeš i možeš nije dovoljno kako bi se zaštitio/la i opstao/la. Onda te jedno „Šta ako?“ sa lakoćom izmesti u neku „nepodnošljivu“ budućnost ili te jedno „Možda (ni)je trebalo?“ putevima krivice i samoprekoravanja povede u kamenitu i tvrdokornu prošlost.
I dok si mislima tamo gde još nisi ili tamo gde odavno nisi, lagano lebdiš u neizvesnosti. Zaboraviš ko si, šta možeš...zaboraviš da dišeš, da iskušavaš i doživljavaš i sve što osećaš je užas. Taj prejaki i preplavljujući doživljaj anksioznosti je ono što u psihologiji nazivamo panikom, to je iskustvo gubitka svake podrške i stabilnosti, svakog tla i oslonca. Dobra vest je da se to dešava samo privremeno i da, najčešće, već u roku od nekoliko minuta dragoceni oslonac možeš vratiti sebi i tako celovit/a možeš nastaviti svoje putovanje.
Ali...kako pronaći stabilnost u propadanju? Najpre, potrebno je shvatiti da se anksioznost pojavljuje sa razlogom. Ona je uvaženi glasnik tvog bića koji ti svojom neprijatnom pojavom nosi važnu poruku iz neosvetljenih dubina... „Obrati pažnju na sebe, vrati se sebi. Nešto ne vidiš. Nečega nema dovoljno. Šta ti je potrebno? Razmisli... Šta bi to moglo biti? Kako to sebi možeš obezbediti?“... A kako se možeš vratiti sebi? Kako da pronađeš odgovore na pitanja iz poruke? Možda da se, za početak, okreneš mudrostima sa Istoka i da jednostavno budeš tu gde jesi, u svom telu, koje je neraskidivo povezano sa sadašnjim trenutkom. Da u trenutku postaneš svestan/na prizora, zvukova, mirisa, ukusa i dodira. Da duboko udahneš i osetiš vazduh koji struji kroz nozdrve, pa postaneš svestan/na kako postepeno ispunjava pluća i kako se širi stomakom. Da osetiš čvrstu zemlju koja te drži i obuhvata. Vratiti se sebi znači vratiti se svom telu, u kome je naša osnovna podrška. Zatim, prizvati svoje vrednosti, sećanja, iskustva, značajne druge i njihovu toplinu. Prisetiti se svega što te čini onim što jesi i nekih ranijih trenutaka kada si podneo/la „nepodnošljivo“.
Takva sećanja rađaju nadu i poverenje u sebe. I kada dođeš na to mesto onda možeš razmotriti šta sve možeš da uradiš kako bi se osetio/la bezbedno i zaštićeno. Možeš sagledati domet svog uticaja i prepoznati svoja ograničenja. Neizvesnosti i rizika će svakako biti, sa njima će ti biti lakše kada prihvatiš ono što ne možeš da promeniš i na šta ne možeš da utičeš...i kada imaš poverenja u beskrajnu mudrost svog ogranizma u čijoj je prirodi da, poput prirode čiji je deo, kao i uvek do sada pronađe način da preživi i opstane.
Zašto bi ovog puta bilo drugačije?
Autor teksta:
Nikola Jovančić,
psiholog i student psihoterapije
Izvor:
No comments:
Post a Comment
Ostavite komentar: